16.12.2016. У Регионалном центру гостовао је глумац Небојша Дугалић. Гостовање глумца су обележиле две активности: Предавање на тему "Драмска уметност и образовање" и монодрама "Исповест Дмитрија Карамазова" по мотивима романа Фјодора Достојевског, "Браћа Карамазови". Пре две године, за ову исту монодраму господин Дугалић је добио награду Сребрни витез у Москви, а пре 18, диплому Факултета драмских уметности у Београду.
Од тада је на позорницама београдских и српских позоришта био Кнез Мишкин, Карађоз, Симеон Њаго, Антоније, Ел Греко, Павле Исакович, Дробац, Ејлерт Левборг, Ракитин, Макс Бијалисток...Режирао је у позориштима Врања, Бања Луке, Краљева, Крушевца...
Добитник је многих награда у земљи и иностранству.
Професор је глуме на Академији уметности у Београду и један је од оснивача "Радионице интеграције", позоришта у коме глуме слепе и слабовиде особе.
Гостовање господина Дугалића у Регионалном центру испратио је велики број наставника нишких школа и ученици прве нишке гимназије "Стеван Сремац", чланови драмске секције.
О лику који тумачи Небојша Дугалић је рекао:
"Кад је Достојевски у питању, тешко је одлучити се за један лик или тему. Увек се сетим покојног Стеве Жигона с којим сам радио Идиота кад ми је у возу између Москве и Минска рекао: "Радити Достојевског је предивно, а не радити Достојевског је чисто губљење времена". Мој избор Дмитрија је био вођен логиком и захтевима монодраме. Учинило ми се да лик Дмитрија представља чвориште, да се судбине свих ликова његове околине и породице сустичу у њему, да је он лик кроз који би се могла огледати драма онога што у теорији књижевности зову карамазовштина, па да је зато и најподеснији за монодрамску форму. А однос између личног и литерарног је увек сложен. Заправо, није увек најбитније да ли се ми пронађемо у лику који тумачимо већ да ли изнутра разумемо логику збивања тог лика, и да ли имамо језик којим бисмо о том збивању проговорили. Мени се тада чинило, а ево и сада са неком додатном зрелошћу осећам исто, да сам разумео структуру догађајности у Дмитрију. Моја монодрама је Дмитријева исповест брату Аљоши. Аљоша физички није на сцени. Дмитријева исповест је жива драма људске душе која мора себе са неким да подели. А једино биће које Дмитриј види као биће које би умело да чује и, што је њему најважније, да опрости, јесте Аљоша. Он му каже: "Мени само то и треба, да ми неко виши опрости, ти ћеш разумети, ти ћеш опростити, а мораш ми вечерас много тога опростити." То су речи крајње отворености, безрезервног изливања душе, што је добар оквир у коме се на позорници може показати која то истина проговара из човека онда кад нема никаквих ограда, калкулација и манипулација, већ само потреба душе да се излије пред неким блиским" (Време, 12.07.2012.)
